Ako je kafana učiteljica života, onda je šank njena katedra. S te katedre Bata Pežo već 50 godina drži časove s kojih ne da niko ne beži, već prvih nekoliko decenija Bata nije znao kako da rastera đake

Predmet koji Đorđe Stanisavljev pod pseudonimom Bata Pežo predaje u školi života zove se ”Kafanizam”. Udžbenik nije napisao. Lekcije su rasute u sećanjima onih koji već pola veka pohađaju njegove časove. Te lekcije zovu se ”Batini kafanizmi”. Za neke od njih sigurno ste čuli. Recimo: ”Kafana je pesma u kojoj se sve što se dogodilo, desilo između ’dana pre’ i ’dana posle’. I tako ceo život, sve do vremena kada ti je ostao samo dan pre, a u danu posle ostaju samo karanfili koji tiho venu po kariranim stolovima... Isto kao u životu, samo je falio krik. Zato jedan cinik kaže: ’Najlepše dane u životu proveli smo noću’”.

Ili na primer ovaj: ”Rodio sam se usred leta 1937. Od tog leta do dana današnjeg promenio sam pet-šest država i više zastava i himni. Selio sam se iz države u državu, ne menjajući adresu. Taj put prešao sam bez carine i bez policije, švercujući svoj život i sve što ide uz to. Voleo sam sve te države, sve himne i zastave, što se za vlast ne bi moglo reći. Čudni su putevi ljudskog života: rodiš se kao slobodno biće, a umreš kao Srbin”.
Doduše, nije Bata samouk. Bar je on imao od koga da uči. Ako doručkuješ s Borislavom Pekićem, na kafu ti svrati Mihiz, ručaš sa Stevanom Raičkovićem, predveče ti dođe Brana Crnčević, a zoru dočekaš s Mikom Antićem (a bilo je godina kada su malo koju zoru odvojeno dočekali), onda, što bi Bata rekao: ”Da si konj, nešto bi naučio”. A on je bio napredan đak svojih mentora. Njihove reči je upijao, pa ih sad s nama, koji smo o svemu samo slušali (pa u Batinu kafanu ulazimo kao na pričest), pomalo deli.
”Jedini koji su preživeli sve lomove jesu sveštenici, učitelji i birtaši. Sve ostalo ne vredi ništa. Imali smo ozbiljan narod i ozbiljnu državu dok smo imali temeljne sveštenike, učitelje i birtaše. Otkad su se namnožili kojekakvi “akademci” i “intelektualci”, ne valjaju nam ni država ni kafana.”
Tako je danas. A kako je počelo?
Počelo je 1965. godine. Moj prijatelj je bio zidar i u Čelarevu je dobio posao da sruši stari pivarin dimnjak. Pozvao me je da napravimo izlet do Čelareva, a usput da pogledam stari dvorac Dunđerskih. Hvala Bogu, ovakvog kakav jesam, nije me bilo teško nagovoriti. Posle razgledanja dimnjaka otišli smo da vidimo taj park i dvorac koji su se nalazili u neposrednoj blizini. Posmatrao sam svu tu, već tada zapuštenu, ali opet izuzetnu, lepotu i spontano rekao: ”Kako se nijedna budala ne seti da napravi restoran u ovom parku?” Drugar mi kaže: ”Zašto ti ne bi bio ta budala?” I evo, ”budalesam se” već 50 godina.
Vratili smo se u pivaru, jer je ona tada, a mislim da je tako i danas, raspolagala tim dvorcem. Vremena su bila takva da smo istog dana napravili ugovor o zakupu i korišćenju parka i dela dvorca. Od tada sam kafedžija. Kada sada razmislim o tome, čini mi se kao da se sve to nekom drugom dešavalo. Nije tu bilo ni nekog plana ni ambicije. Jednostavno se desilo.
Ljudima oko mene dopala se cela priča. Utrkivali su se ko će mi dati nešto novca da započnem posao. Moralo je tako, jer u to vreme bio sam neuspešan student medicine. Zapravo, bila je to ”naša” kafana. Svi smo u njoj bili i domaćini i gosti. Ta atmosfera, potpuno neuobičajena za ono vreme, a možda i sadašnje, u kojoj je najmanje važno bilo ko je gazda a ko gost, u kojoj se u šank, pa i u kuhinju, ulazilo kao u svojoj kući, verovatno je stvorila kafanski mit o ”Bati Pežou”.
Otvaranje moje prve kafane, koju sam nazvao ”Dvorac kod Bate”, ne samo da je bio događaj za ono vreme, već ne pamtim da se nešto slično desilo sve ove godine. Članovi moje porodice, prijatelji, profesori, doktori, inženjeri, glumci, pisci... svi su bili konobari. Otvorili smo je za Prvi maj 1965. godine.
Prepričavao se štos s otvaranja kafane, na kojem su, pored ostalih, kelneri bili i četvorica lekara. Potrefilo se da je među gostima bio i seoski doktor. Naručio je kafu. Uslužio ga je moj drugar, sada pokojni doktor Zec. Pruži gostu kafu, koja je, doduše, pola bila u šoljici a pola u tacni. Gost zagrmi: ”Pa šta je ovo ovde!?” Zec ispruži prst, zabode ga u šolju, izvuče i konstatuje: ”Mislim da je crna kafa”. Gost se tad razgalami kako to nema smisla tim pre što je on lekar. A Zec mu uzvrati: ”Nisam ja nikakav kelner, mi smo, doktore, kolege, i zato molim vas, nemojte flatuirati il, što bi se srpskim jezikom reklo, prditi!”
Sve u svemu, od prve večeri svima je bilo jasno da će to biti posebno mesto.
Sumnjam da ste mogli pretpostaviti da će biti baš ”toliko posebno”, jer je priča s kafanom, kako sami kažete, za vas i dalje bila više vic nego stvaran posao.
Ne znam ja šta se tu stvarno desilo. Neka alhemija je proradila. Kod mene se dolazilo kao na hadžiluk. Beograd, Novi Sad, Osijek, Bačka Palanka, Mitrovica, južna Srbija, Bosna... Dolazili su ljudi odasvud. Tadašnji marketing ”od usta do usta” bio je jači od ovog današnjeg. Naravno, svemu je doprinelo to što je u mojoj kafani bilo normalno da za jednim stolom sede drugovi iz Centralnog komiteta a za drugim, na primer, Ružica Sokić, Mira Banjac, Zoran Radmilović. Familijaran štimung na kojem se insistiralo, u kojem sam ja često bio u sevdahu gosta, a gazda postajao neko ko je taj čas bio inspirisan, plus najviđeniji ljudi iz ondašnjeg javnog života, pa na sve to još i neko zrno sreće koje se ne može definisati – uticali su na to da kafana postane kultno mesto. O njoj su se pričale bajke. Da je svaka druga bila istinita, bilo bi dovoljno.
I u toj kafani postali ste Bata Pežo?
A, ne. Đorđe Stanisavljev sam prestao da budem malo ranije. Još 1961. kupio sam Pežoa 203, s kojim sam išao i na reli. Registracija mu je, sećam se, bila Srbija 47–13. U našem društvu bilo je nas nekoliko koje su zvali Bata. Čini mi se da nas je bilo petorica. Al’ samo sam ja imao Pežoa. Da bi me razlikovali od ostalih, dali su mi nadimak Bata Pežo. Kasnije je bilo sve više onih koji mi pravo ime nisu ni znali.
Centralno mesto mita o vašim kafanama zauzimaju gosti.
U svim mojim kafanama vladalo je jedno sveto pravilo: bio direktor ili šofer, student ili profesor, partizan ili četnik, ko god – svi imaju u dlaku isti tretman. Nikada nije bilo ”običnih” i povlašćenih gostiju. Čak i u onim vremenima kada to za mene kao gazdu i nije bilo previše pametno.
Ipak, ako bih morao da se odlučim za najzanimljivijeg gosta, to bi verovatno bio neko od umetnika. Recimo, bio sam nerazdvojan prijatelj s Borislavom Pekićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Branom Crnčevićem, Miroslavom Antićem... Bilo je tu posle i kumstava i događaja da bi se mogao roman napisati. Svako od njih bio je neponovljiv na svoj način. Recimo Mihiz, sa onom svojom glavicom, pa još ružnjikavom – znao je sve o svemu. Dok on priča, mogli bi vam zub izvaditi, ne biste ni osetili. Skameniš se i slušaš. Bio je autoritet. Po njegovo mišljenje dolazilo se kao na Ćabu. I nije zarezivao nikog, što je za ono vreme bilo izuzetno hrabro. Nije voleo previše da pije, al’ je preferans mogao da igra do beskraja.
Mika Antić je bio apsolutni fenomen. Dva najprimitivnija dođoša koja sam upoznao u Novom Sadu bili su slikar Mića Mihajlović i Mika Antić. Prosti ko lopate. Mića, kojeg strašno volim, takav je dobrim delom i danas. S Mikom je druga stvar. Meni je na našim prvim susretima ličio na seoskog đilkoša. Nedoučen, hvalio se nekim stvarima koje je bilo strašno i slušati. Rekao nam je jednom da će biti pesnik. Mislili smo da se šali. Čak smo ga jedno vreme pomalo i izbegavali... Njegov kasniji životni skok bio je bukvalno neverovatan. Sve što je hteo da bude – postao je. Njegov donji i gornji prag jesu nebo i zemlja. Ko kad trava ižđika iz kamena.
Sve je voleo. I plave i crne žene, i da pije i da se kocka... Ništa ga nije promašilo. Bio je neverovatno darovit, a usput je imao talenta da taj dar zaliva na pravi način. Voleo je paradu duha. Jednom smo, usred zime, išli u Beograd. Kod Banstola mi je tražio da izađe iz kola. Po toj golomrazici skinuo je sako. Kad sam ga upitao što to radi, rekao mi je: ”Hoću da pokrijem ravnicu, da ne ozebe”. To je bio Mika.
U Crnjanskog sam se najviše razočarao. Mrgud od čoveka. Mnogo sam ga čitao, ali nisam znao kako izgleda. Jednom prilikom, na nekakvom književnom skupu, stajao je pored mene čovek kojem sam rekao da čitam Crnjanskog. Na moje iznenađenje, taj suvonjavi i sav nekako stegnut čovek, pružio mi je ruku i rekao: ”Ja sam taj kojeg čitate!” Kao iz topa, mahinalno sam mu odgovorio: ”K...c moj si ti! Crnjanski je visok, lep i plav”. Takvim sam ga zamišljao, na osnovu njegove poezije i romana. A ispostavilo se – stvarno je bio on. Jedan od najvećih pisaca kojeg smo ikada imali, na nekoliko susreta, ovde i u Londonu, ostavio je na mene utisak zloće. Shvatio sam na njegovom primeru jednu veoma važnu stvar: Ako nekog iskreno voliš kao umetnika, diviš mu se i trudiš se da ti bude uzor – najbolje je da ga nikad ne upoznaš. Gotovo po pravilu, razočaraćeš se.
Suprotnost Crnjanskom bio je pesnik Stevan Raičković. Pesničina. Slatkiš od čoveka. Ali imao je lošu sudbinu, nesrećnu porodicu, sav ostao nekako nedovršen. A bio je pesnik po rođenju. Divno smo se družili. Baš kao i sa Branom Crnčevićem. Uh, kako je taj brzo mislio. Usput, imao je strašnu moć da zapaža detalje. Bilo je uživanje sedeti s njim.
Kako to kod nas ide, nijedan ”legendarni” spisak nije savršen ako na njemu među političarima nije bio Tito, a među umetnicima, Ivo Andrić.
Bili su mi obojica. Volim da ispričam kako sam se Andriću požalio da me nervira što u njegovim delima Srbi uvek završe na kolcu ili umru nekom stravičnom smrću. Zamolio sam ga da, za moju dušu, u nekom sledećem romanu ubije Srbina kao čoveka. Odgovorio mi je: ”Sine, ne shvataš ti to”. Isto to mi je govorio i Branko Ćopić.
Jedan vaš kafanizam kaže: ”Miroslav Antić je rekao da nama konjima nije važno da prvi stignemo na cilj. To je važno samo onima koji nas jašu. Nažalost, sve više je jahača, a manje konja. Moć nemoćnih jahača nam se među vilice nastanila. Tu se sad postavlja večno pitanje: šta je starije, kokoška ili vlast? Mene lično ne vređa poređenje sa konjima, ali kad bi me neko poredio sa kokoškom, malo bi me bilo sramota.”
Zaista, jeste li se ikada zbog nečeg stideli?
Mora se priznati da je ona posleratna vlast bila neverovatno efikasna. Odnos podređenih i nadređenih bio je razvijen do perfekcije. Jedna zvezda više na reveru bila je zakon. U takvom poretku stvari sve se rešavalo telefonom. Jedan poziv bio ti je dovoljan za sve. I da te nagradi i da te sahrani. Danas su svi – nemoćno moćni. Niko nikog ne zarezuje ni dva posto. Nekad je to bilo sasvim drugačije.
Sećam se, jednom prilikom, posle lova, u kafanu mi je ušao Stane Dolanc s pratnjom. Bio je u samom vrhu komunističke vlasti, bog i batina. Ja nisam mogao očima da ga vidim. Naravno, stajao sam pred njim mirno kao i svi ostali. Slabić. Desilo se da je Dolanc u lovu pucao na neka zaprežna kola. Jedan seljak mu je greškom ”upao u kadar” pa ga je Stane puškom potprašio. Ovdašnji funkcioner Mladen Čomić nije to mogao da mu oprosti i na moje oči sasuo mu je u lice šta misli o tom događaju. Umalo se nisam upišao od sreće što neko sme da se suprotstavi Dolancu, al’ od straha se nisam ni pomerio. Stajao sam mirno kao đak. I danas me je stid zbog toga. Da sam onda imao pištolj, ubio bih se od sramote.
Čelarevo je bilo prva od pet stanica na vašem putu.
U jednom trenutku vratio sam se u Novi Sad i otvorio kafanu u blizini SUP-a. Hteo sam da to bude jedno skromno mesto, gde će se okupljati birano društvo. Ali i to se otelo kontroli pa je kafana postala neverovatno popularna. Gde god da ste krenuli, ona vam je bila usput. Iz nje sam se preselio u Futošku pa na Kamenjar. Ta čarda je takođe imala poseban život. Sad sam na keju. Ako sam se u početku igrao gosta u sopstvenoj kafani, sad sve više to i formalno postajem.
Jeli vam bilo žao kada ste na­puštali sva ta mesta?
Šta ja znam... Bio sam svojevremeno u Londonu godinu dana. Pa u Njujorku. Nudili su mi da ostanem. Nisam ’teo. Ako me pitate zašto, ne znam da vam kažem. Nikad u životu nisam analizirao stvari. Malo šta sam i planirao. Jednostavno, kad naiđem na vodu, plivam. Ne razmišljam o tehnici i stilu. Nisam bio ni previše sentimentalan. Žao me je samo kad bacam stare cipele. Imam nezgodnu nogu. Široku, čurušku... kao i svako dete koje je prohodalo boso. Čim je malo pronosam, cipela postaje samo moja. Tu kalup ne pomaže. E, onda mi je žao da takve cipele bacim.
Imao sam u životu pet kafana i sve su mi bile drage. Al’ sam ih ipak prodao. Jednostavno, osećao sam da moram dalje. Kao ono kad zmija svuče staru kožu jer joj je postala tesna. Priroda je čudo.
A, onako po vašem ukusu, gde je bilo najbolje?
Objektivno, najbolja kafana bila je ona prva, u Čelarevu. Iako je, recimo, ova poslednja poput Luvra u odnosu na nju. Al’ to tada i nije bilo važno. U kafanu se nije išlo ni radi jela ni radi pića. Mene, recimo, svi znaju kao kafedžiju, a ja u životu jedno jaje nisam ispekao. Ni danas to ne bih znao. U kafanu se išlo radi ljudi. Svaka prava kafana uspešna je zbog ljudi i odnosa koji među njima vladaju, ne zbog enterijera ili ponude. Svaki pravi čovek, ako ćemo pošteno, najbolje jede kod kuće. To je ovim današnjim ugostiteljima nezamislivo. Kafana je, pored vašara, najdemokratskija institucija. Tu nema činova. Ili ’oćeš da sediš s nekim ili nećeš. Nema protokola.
Ipak, današnjoj deci teško je objasniti šta je kafana nekada bila.
Novi Sad je imao ozbiljnu građansku tradiciju, koja je podrazumevala kafanski život. Bilo je velikih kafedžija, grad je imao tri-četiri javna kupleraja, živelo se punim plućima. A onda je došla 1945. i voda se prevrnula. A kod nas, čim dođe kraj, nastupe pustoš i katastrofa. Mi nikada nismo umeli da ”nastavimo kraj”. Uvek nam je važno da do temelja uništimo prethodnike ne bi li sve počelo od nas. Tu nema napretka. Takvo je društvo osuđeno na nazadovanje. To se i nama dogodilo.
Ja i poneki moj ispisnik još ćemo neko vreme trajati i bojim se da će to biti kraj za kafanu u njenom pravom smislu. Možda je to i logično. Kafana je izgubila svoju društvenu ulogu. Nekada je u nju bilo važno ući, jer si znao da ćeš u njoj sresti ljude i da tu postoji mogućnost da se nešto desi. Mogao je biti olajisani patos unutra, niko o tome nije vodio računa. Kafana je bila institucija.
Šezdesetih godina, kad sam počinjao, objektivno je bilo gore nego danas, al’ je subjektivno bilo neuporedivo bolje. Ljudi su bili zadovoljniji. Kod mene u Čelarevo dolazilo je više ljudi iz Beograda nego iz Novog Sada. Dešavalo se da studenti dođu taksijem na večeru. Konjović je kod mene pravio izložbu, odmah posle Pariza, u kafanici iza SUP-a. To su ti ”odnosi” na kojima ovaj posao počiva. Recimo, dešavalo se da u toj istoj kafani za stolovima sedi desetak književnika. Istovremeno, za šankom su stajala četvorica udbaša, koji su se ”brinuli” o ovoj desetorici. Svi su znali jedni za druge, ali su se pravila igre morala poštovati.
Danas kad dvojica uđu u lokal pa primete prijatelje, sednu za drugi sto. Nisu ludi da prave ture po pet-šest pića kad mogu da naruče samo za sebe. To nije posao.
S ovim iskustvom, da li biste, kada biste mogli da se vratite u 1965, opet išli u pivaru da zamolite direktora za dozvolu da otvorite kafanu?
Da mogu ponovo, ništa ne bih menjao. Baš ništa. Zapravo, lažem – noge bih menjao. U poslednje vreme me nešto ne služe. Drugo ništa.
Mislim da je čoveku najteže sa sobom. S drugima je mnogo lakše, sa sobom je problem. Najvažnije je da sa sobom budeš ”na ti”. Ja sam još u ranoj mladosti uspeo da odredim svoje mesto. Nikad nisam hteo da budem ni viši ni niži. Uvek sam bio ono što jesam. Nisam čak ni maštao o nečem drugom. Da mi je neko ponudio najveću fabriku na svetu, ne bih je menjao za svoju kafanu. Ona je bila kuća koju sam zidao. I zato sam je voleo.
Kroz moje kafane prošlo je najmanje pet miliona ljudi. Prema skromnoj računici, za ovih 50 godina bilo ih je toliko. Neka sam se o svakog od njih samo ”očešao”, znate li vi kakvo je to iskustvo? Usput sam postao i profesionalno deformisan. Desi mi se da uđem u apoteku. Lepa apoteka, na dobrom mestu. Stojim pred pultom, čekam da pokažem recept i mislim u sebi: ”Al’ bi ovde seo jedan dobar kafić!” Bilo je lepo. Ni zbog čega se ne kajem. Možda jedino zbog onog što nisam uradio.
Kada mi je otac bio skoro na samrti i ležao u krevetu, moj sin ga drži za ruku pa ga pita: ”Deda, o čemu razmišljaš?” A on kaže: ”Razmišljam o tome zašto nisam više radio sve ono zbog čega su me celog života grdili”. Tako je i sa mnom. Takva su i moja kajanja, uvek samo zbog onoga što nisam uradio.